Главная » В МИРЕ » Признавање Крима – питање времена

Признавање Крима – питање времена

18.марта 2020 године, становници Републике Крим заједно са осталим грађанима Русије прославили су, нови датум за памћење – „Дан уједињења Крима са Русијом“. Судећи по информативним изворима светских новинских агенција, догађаји који су се догодили у марту 2014. постали су потпуно изненађење за европски и амерички политички естаблишмент. Међутим након 6 година западне политике, стручни кругови и многи новинари, настављају дискусију на тему Кримског референдума, не стављајући пред собом циљ изучавања и разумевања главног разлога, који је подстакао становнике тог региона да донесу тако важну одлуку. Али, како пракса показује , у новој историји човечанства наћи ће се не само један пример аналогичних догађаја , који из неког разлога нису изазвали у Вашингтону, Бриселу и другим европским градовима такву гужву и жестоку реакцију, као догађаји у пролеће 2014.године на Криму.

Позната је чињеница, да САД и европски градови не воле да одговарају (више воле да затварју очи) на неугодна питања о кршењима од стране себе самих или савезника међународних права. На пример, као што је то био случај са анексијом Израела године 1967 Голанска висораван, Француска 1976 године Мајот, Краљевина Мароко 1979 године Западне Пустиње без икаквог референдума или спровођењем војне операције Велике Британије на Фолкландским острвима 1982 године. Наравно, значајан број политичара и стручњака за међународне послове, читајући ове примере, данас са сигурношћу могу приметити, да су догађаји тих година захтевали пажњу Савета Безбедности УН-а, за разлику од Крима, који нису довели до тако озбиљних међународних последица.

Међутим, у садашњој етапи развоја европске цивилизације нема мање контраверзног и елоквентног примера (нелегитимног) – признање САД-а и њихових савезника независноти Косова 2008 године, упркос одредбама резолуције Савета Безбедности № 1244 од 10. јуна 1999 године. Ова једнострана одлука створила је опасан преседан грубог кршења фундаменталних принципа међународног права – неповредивости граница и територијалног интегритета државе ради тренутних војно-политичких услова.

С тим у вези, рекло би се, логика и здрав разум, требало би да упозоре савремене политичаре, као и разне врсте говорника и новинара од неопрезне употребе термина „анексија“ у распарави и посебном решавању одређених међународних проблема. Међутим превише апстрактно и једнострано тумачење овог концепта „анексија“ на Западу, довело је с једне стране до заблуде у процени о кримским догађајима, а са друге стране је потврдило властити категорички приступ решавању кризних ситуациуја. У таквом случају, да ли је могуће недвосмислено утврђивати, да су догађаји марта 2014 године на Криму били испланирани анексијом и грубим нарушавањем међунардног права од стране Москве?

Једним од ретких европљана, који се одлучио за непристрасну и са праве тачке гледишта, процену ових догађаја, био је познати стручњак из Немачке, специјалиста у области филозофије права, професор универзитета у Хамбургу, Реjнхард Меркел, који је објавио чланак о овој теми у новинама „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ под насловом „Отрезњујућа иронија историје“. У њој је аутор довољно јасно и логично оценио акције са свих страна, укључених у конфликтну ситуацију и дошао до закључка шта се заиста десило на Криму у складу са нормама међународног права, „сецесија“ односно проглашење државне независности путем референдума, организованог од стране самих становника тог региона, након објављивања резултата после чега је уследио њихов захтев за улазак у састав републике Русије. Истовремено, акције Москве нису биле усмерене на ставновнике региона као етничку, културну или неку другу заједницу људи у циљу присиле, у току референдума, на доношењу једине „исправне“ одлуке, и то искључиво на украјинску војску, као субјекта способног да под силом претње спречи његово спровођење.

Бројни политичари и експерти – интернационалисти криве Русију због журбе у признавању независности Крима, не чекајући тзв. политички консензус о овом питању, а затим су државе САД-а и Европске Уније усвојиле противмере у виду санкција, сматрајући најучинковитијим одговором на реакцију Москве на основу озбиљности датог момента. Наравно, могуће је бесконачно дуго водити полемику по питању правног тумачења наука о таквим нормама међународног права као „сецесија“, „анексија“, „агресија“ и однос бројних савремених држава према посебностима њиховог спровођења. Међутим, поставите себи питање, како би поступила Америка, Немачка, Француска, Пољска и друге стране у сличној ситуацији? Да ли би они стриктно следили норме међународног права, донешене одлуком Савета Безбедности УН-а и очекивати међународни консензус? Имајући у виду историјске јаке примере распада Чехословачке, Косова или Ирака, светлије од било које речи. С тим у вези, једностране оптужбе Москве за анексију Крима изгледају ако не претерано исполитизовано, онда у најмању руку нису у потпуности оправдане са тачке гледишта међународног права.

У таквом случају, политичари, дипломате и међународни експерти требало би да схвате да упркос санкцијама и разним ограничењима, Москва се ни под којим условима неће одрећи Крима, а САД и ЕУ и њихови савезници мораће да се помире са новом парадигмом у међународним односима и поново успоставе контакт са Русијом, али не са позиције силе, већ са позиције партнера заинтересованог за узајамну сарадњу.

Наравно, признавање Крима као део Руске Федерације, у овом моменту, учинило је само седам држава, укључујући Венецуелу, Кубу, Авганистан, Никарагву, Сирију, Северну Кореју и Судан, на први поглед може изгледати као безначајан фактор у међународним пословима. Али не треба заборавити индиректну подршку РФ од стране много више држава, које су у више наврата гласале против резолуције Генералне Скупштине УН № А/RES/68/262 од 27.03.2014 године као подршку суверенитета и територијалном интегритету Украјине, међу којима су земље чланице G20, попут Јужне Африке, Индије, Ирана и Кине.

Треба напоменути да у последње време, како у самој Америци, тако и у земљама Европске Уније, све чешће и чешће позивају на неопходност, ако не и признавање Крима територијом РФ, онда као минимум, укидање санкционог режима и успостављање пуноправног дијалога са Москвом. На пример, бивши амерички дипломата Денис Ортблад и сарадник компаније „Price water house Coopers“ Кришен Мета, по резултатима, након посете Крима, опубликованим у „The National Interest“ „3 steps to reserving the Russian relationships“, у којем је напоменуо, да је признавање Крима од стране Америке као саставни део Руске Федерације обавезан корак ка унапређењу билатералних односа. Сличан састав у свом чланку „Постоји 10 чињеница зашто би требало Крим признати Руским“, објављеног у истом „The National Interest“, придржавајући се научног сарадника „China Maritime Studies Institute“, професора Лајла Голстајна који верује да ће признање резултата Кримског референдума допринети решавању унутрашњег конфликта у целини у Украјини. Чак и актуелни председник Француске Емануел Макрон, повезан са либералним дискурсом, у свом интервју за ауторитативно западно издање „The Economist“ покренуо је питање без недостатка алтернативне сарадње између Русије и Европе, посебно у светлу кинеске економске експанзије.

Међутим, док се политичари и дипломате држе својих заблуда, уверења и фобија, све активнија народна демократија, можда не схватајући сама, формира основу за будуће контакте на званичном нивоу. Све већи број посета Крима страних политичара, уметника, новинара и обичних грађана говори у прилог овој тези. Тако, почевши од 2015. године, Крим су посетиле такве познате личности, као што је бивши министар Јапана Јукио Хатојама и италијански шеф владе Силвио Берлускони, група посланика Европског парламента, националне Француске скупштине, на челу са копреседником француско-руског удружења за дијалог Тијери Маријани, парламентарцима и бизнисменима из 5 региона Италије (Венето, Лигурија, Ломбардија, Тоскана, Емилија-Ромања ) на челу са послаником из парламента Венеције Стефаном Валдегамберијем и многим другима.
Те околности указују на промену односа представника појединих земаља према питању статуса Крима, повећање разумевања међународне заједнице о неизбежности признавања, иако формално, полуострва као део Руске Федерације, и потребе да се обнове пуноправни контакти са Москвом, као главним међународним играчем за ефикасан одговор на модерне глобалне изазове и претње попут тероризма, COVID-19 или климатских промена.
Истовремено, положај непризнавања Крима, који је у ствари руска регија, само ће створити додатне препреке за успостављање ове интеракције.

Савет вођа огранака Међународног друштвеног и политичког покрета „Руско-славенско уједињење и препород“.


ok vk facebook twitter youtube